Dragan Popadić - Propast Pasiglava

Time to read
5 minutes
Read so far

Četvrtak, 28. kolovoza 2025. - 10:58
Autor: 

U publikaciji „Arhivska istraživanja Boke Kotorske u odjeljku o Gornjoj Lastvi, don Ivo Stjepčević ostavio je kratak zapis legende „O istrazi Pasiglavaca“ u kojem navodi: „U neki rat s Turcima pođoše svi muškarci iz sela, 700 na broju. Sluteći da se nijedan neće živ povratiti, zamoli susjed susjeda, da poubija njegovu obitelj“.

Ana-Jana Nikolić Marković u svojim „Gornjolastovskim štorijama“, također donosi sjećanja na ovu legendu, potvrđujući priču, koja ima i drugu verziju;  u kojoj su Turci opustošili Pasiglav i koju je u osmeračkim i deseteračkim stihovima - „po narodnoj predaji“ još 1890. opisao  nadučitelj  Krsto Marković.

Inspiriran temom, ovih dana pisac i novinar Dragan Popadić, objavio je svoju stihovanu verziju ovog događaja, književno oplemjenjujući i aktualizirajući predanje koje i dalje zaokuplja pažnju.

Propast Pasiglava

Kakvo bješe to Pasiglav selo

tu se vazda ponajbolje jelo.

Tu je žito, ječam i povrće

tu je svako raznovrsno voće.

Masline su tu dobro rodile

malo traže a pažene bile.

Na Vrutku je izvor hladne vode

zato smokve ponajbolje rode.

Kad najveća suša tu udari,

izvor buja, za ljeto ne mari.

Ta se voda skoro jesti može

Pasiglavci zato se i množe.

U selu su momci odabrani

sve vitezi, redom izabrani.

Sv'jetla lica i krasnoga oka

snažnih pleća i lakoga skoka.

Još su ljepše iz sela đevojke

kad s' udaju rađaju i trojke.

Svakog dana selo napreduje

jer se ovdje baš stariji štuje.

Svećeniku posebno štovanje

i hrišćanskoj vjeri radovanje.

U crkvu se ide  redovito

mise služe, ako b' neko pit'o.

Nikoli je crkva posvećena

sa ljubavlju ona izgrađena.

Sve je dobro ne mož' bolje biti

al' se jedno ne može sakriti.

Pola Boke Turčin zauzeo

u Plavdi je Osman i odsjeo.

Zato straže Pasiglavci daju

jer za snagu Osmanlija znaju.

Na Spasu su vazda izvidnice

osmatraju Osmanlijsko lice.

Tu je Grbalj, tu je Lepetane

Plavda, Novi, Turčin na sve strane.

Nije njemu do tog malog sela,

drukčija se sudbina isplela,

jer to selo Peraštane brani

brat je vazda na svog brata strani.

Turčin Perast stalno tu napada

hoće gradom krasnim da zavlada.

Al' ga brane mladi Peraštani

u pomoć im idu Lastovljani.

Perast brane hrabri Kotorani

Stolivljani i mladi Tivćani.

Hrabre momke daju Bogdašići

i Perastu ne daju im prići.

Pastiglavci junaci najveći

jer su kadri stići i utjeći.

Jedno jutro kad zora zarudi

okupi se blizu tisuć' ljudi.

Oni idu Perast da odbrane

oni idu hrišćanstvo da brane.

Kosturić im tada govorio

o Perastu bratskom im zborio:

„Braći našoj moramo pomoći

što možemo kol'ko je u moći.

Bog veliki da nas oslobodi

da nas Turčin u roblje ne vodi.

Kada Turčin Risan osvojio

na grozne je muke udario.

Šilji kolac da te groza hvata

um to ljudski ne može da shvata.

Usijano gvožđe zabijaju

i okolo strašno zavijaju.

Grozne muke Ture ovdje sprema

da izdrži tog čovjeka nema.

Ženu, đecu u roblje odvodi

mladost našu u Tursku on vodi.

Telal tada po Perastu viče:

'Ko hrišćanske vjere se odriče,

kolac neće danas osjetiti

u islamu sa nama će biti.

Prorokova vjera je najbolja

sad birajte, to je vaša volja'.

Ali ko će vjeru pogaziti

ko izdajnik hrišćanstva će biti.

Svi su tada kolac izabrali

za Hristovu vjeru hrabro pali.

Zato braćo, Perast da branimo

da branimo i da odbranimo.

Neće Ture kolcem da se sladi

da ga krasi Peraštanin mladi.

Sad kažimo, ne moramo kriti

Pasiglav će uz Perast sad biti“.

Kao jedan u glas povikaše:

„Ka Perastu da branimo naše.

Za križ časni i zlatnu slobodu

da pružimo pomoć našem rodu“.

Preko Lastve Gornje su krenuli

niz Rudine onda okrenuli.

Tu ih sreo fratar s'jede brade

pitao ih kud će i šta rade:

„Lepetane Turci osvojiše

a Plavdu nam ognjem popališe.

Svud se čuju krici i jauci

napali nas sa svih strana Turci.

Zato nazad selo vi branite

a Perasta sada se manite.

Koćeta je preča od đardina

nema veće ljubavi do sina.

Nek se svako brani kako može

pomozi nam  Ti Svemoćni Bože.

Hrišćanska je ugrožena vjera

sa ognjišta Osmanlija tjera“.

Ali župnik fratra tu ne sluša

zbog Perasta on ga ne posluša.

Već Perastu sa momcima ide

da obrazi od stida ne bride.

Vojvoda je fratru poručio:

„Što to zboriš, jadan ti ne bio.

Kakav đardin, a kakva koćeta

pomoć bratu dužnost naša sveta.

Mi branimo Perast od krvnika

od strašnijeh azijskih ratnika.

Ni košulju mi nećemo dati

u Boki će Osmanlija stati“.

Pa on četu daje Nikoliću

drugu daje starom Matkoviću.

Treća je u hrabra Šlapatana

a četvrta mladog Brguljana.

Rajčević je petu zadobio

Šaran šestu i srećan je bio.

Dvije čete sebi ostavio

sve je čete netom sastavio.

Svakom od njih sv'jetlo tu je lice

za pojasom strašne ledenice.

Na ramenu puška kremenjača

mnoge kuće napunila plača.

Ova vojska što tisuću broji

Turčina se nimalo ne boji.

No su veđe svoje namrštili

za smrt časnu svi su spremni bili.

A Perast je opkoljen skroz bio

ni miš nosa ne bi privirio.

Turska vojska i silni brodovi

Risan, Plavda i grad cio Novi.

Sve je ovo na Perast udrilo

prokleto im i prokleto bilo.

Do Veriga bjele se šatori

a zalivom turski su brodovi.

K'o labudi da su polećeli

i u Boku krasnu dolećeli.

Kakva sila na Perast udrila

takva dosad ovdje nije bila.

Prvi juriš vojska učinila

odbrana je dosta hrabra bila.

Ali bedem sila potkopala

prva kula tu je odmah pala.

Sav se Perast na noge digao

Turčin im je uz kamaru bio.

Đeca plaču a žene uzdišu

neki knjigu o propasti pišu.

Tad se Gospi svojoj pomolili

što molili oni domolili.

Na nebu se čudo dogodilo

prekrilo ga sada rumenilo.

Nad Perastom Gospa se pomalja

presijava od zlata joj halja.

Iz vedra je neba zagrmilo

sve je Ture uplašeno bilo.

Oni vide Perast nebo štiti

da hrišćanske krvi neće piti.

U galije svoje potrčali

jedan preko drugog mnogi pali.

Kaurima žena tu pomaže

kauri se nakon toga snaže.

Tad ka Grblju i Novom odoše

iz Perasta grada pobjegoše.

Sramota je Turu teško pala

u Stambolu ona se saznala.

Ogorčeni Turci svi su bili

i plan novi oni pripremili.

Da Pasiglav prepadom osvoje

strah ih proš'o, više se ne boje.

Silna vojska na selo se sprema

pročulo se pa selo ne drema.

Pasiglav se sprema za odbranu

neće Ture zadati im ranu.

Već su momci glasno zapjevali

sami sebi podršku su dali:

„Ne boj nam se vojvodo  mlađani

teški će nam biti svima dani.

Azijata Pasiglav sad čeka

grobnica mu iskopana meka.

Pasiglavci smrti se ne boje

nek ih bude na jednoga troje.

Jer je slađe s' križom poginuti

no s' nevjerom i sv'jetom vladati“.

Vojvoda im  odmah otpjevao

svome glasu slobode je dao:

„Ne bojim se mlađani drugovi

neka dođe na me cio Novi.

I sa Novim Turci svi iz Plavde

ja se neću pomaći odavdje.

Pasiglav ću sa vama braniti

ja braniti, s' vama odbraniti“.

Pasiglavci tako zapjevali

a Turci su njima se prikrali.

Tada poče borba neprestana

sve od jutra do sljedećeg dana.

Sva je sila selo pritisnula

a jeka se sve do Novog čula

Turčin pada i opet napada

pobjedi se tu Azijat nada.

Tu je mnogo Turaka baš palo

al' mnogo je ratnika ostalo.

Junačka je tu odbrana bila

al' je strašna sila navalila.

Sve se nebo prahom zacrnilo

i Sunce se od straha sakrilo.

Jer udara Ture na hrišćane

i smrtne im on zadaje rane.

Tri odbrane već su davno pale

odbrane su snage jošte male.

Tad vojvoda odbrani  govori:

„Skoro niko nema da se bori.

Ostale su još žene i đeca

što će biti roblje u Mjeseca.

Zato braćo i komšije moje,

srce sada žalostivo poje.

Ja predlažem famelje pobiti

robljem one ne smiju nam biti.

Svako tuđu nek stopi famelju

da Turčinu ne ispuni želju.

Neće Ture ovdje se sladiti

i sa našim đevojkama biti.

Nakon toga na Turke jurnimo

i junački po njima udrimo.

Za križ časni ovdje poginuti

i junački danas izginuti“.

Pasiglavci suze su pustili

uz vojvodu teškog srca bili.

Nit' je bilo niti može biti

dom vlastiti tako ugasiti.

Al' Pasiglav to je učinio

i hrabar je preko mjere bio.

Turaka je mnogo poginulo

i Stambol je ovo zabrinulo.

Jedno selo tol'ko vojske pobi

al' ne šćede da se sve porobi.

C'jelo selo u dan je nestalo

jer se nije Turcima predalo.

Ostale su kuće i baštine

smokve neke i stare masline.

Putem ovim ne ide se više

sve je tiho ne mož' biti tiše.

Samo ptica poneka se čuje

samo ona danu se raduje.